Opasne istorijske zamke

Austrija, bivša imperijalna sila u jugoistočnoj Evropi, ponovo je ekonomski uticajna na svom nekadašnjem prostoru, a kao predsedavajuća Evropskom unijom namerava da podstakne i važne političke promene u tom regionu.

Ovako ili slično počinju tekstovi zapadnih komentatora o aktivnijoj ulozi Austrije na Balkanu u prvoj polovini ove godine, kad Beč postaje izvorište evropske balkanske politike i istovremeno središte pregovora o Kosmetu, velikoj glavobolji Evrope. I premda, po utvrđenom redosledu, Austrija samo inicira i sprovodi zajedničku spoljnu politiku EU – što je daleko od sna o obnovi neke njene imperije na Balkanu – teško je izbeći istorijske asocijacije. Bar jedna od tih asocijacija je tačna: sudbina Balkana ponovo, u velikoj meri, zavisi od Austrije.

Austrija je stavila do znanja da će se koristiti ne samo svojim prednostima, koje unutar EU ima kao sused i dobar poznavalac zapadnog Balkana, nego i da će zemlje tog regiona možda protežirati. Ona će to činiti iz uverenja da je gašenje balkanske krize od ključnog značaja za bezbednost Evrope, ali i iz svojih nacionalnih interesa. Bečki „Di prese” je to lepo objasnio: „Balkan od kriznog žarišta postaje evropsko tržište nade – naročito za austrijsku ekonomiju”.

Još pre nego što je preuzela ulogu predsedavajućeg, Austrija se jedina u Evropi izjasnila protiv prijema Turske u EU. Pristala je da se o tome ipak pregovara kad je – uz pomoć „taktičkog trika”, kako kaže komentator „Tajmsa” – uspela da izdejstvuje uporedne pregovore EU sa Hrvatskom. Već iz toga se videlo njeno nastojanje da Briselu, koji se suočio sa nuždom da preispita dijapazon i tempo širenja EU, nametne evropsku perspektivu Balkana kao jedan od ključnih prioriteta. Tezu Olija Rena da je stabilizacija Balkana strateški interes Evrope, Austrija je prihvatila kao svoju. Ili, kako je objasnila Ursula Plasnik, šef diplomatije, mora se održati obećanje dato zapadnom Balkanu da će taj region postati deo EU, jer je to „deo mirovnog projekta evropskih dimenzija”.

U svojstvu predsedavajućeg Austrija je izašla sa programom zajedničkog rada EU i zemalja zapadnog Balkana, što se prvi put dešava u evropskoj praksi. To je vrlo konkretan program. Prvi put će se, već u martu u Salcburgu, održati zajednički skup šefova diplomatija članica EU i zemalja zapadnog Balkana na kojem će se jasnije predočiti evropska perspektiva regiona. Taj sastanak bio bi prvi u nizu. Na sličan način bi sarađivala ministarstva policije, pravosuđa i obrazovanja.

Program, naravno, obuhvata i bečke pregovore o konačnom statusu Kosova i Metohije („jedno od najtežih pitanja koje se mora rešiti”), nadgledanje i strogo uvažavanje rezultata referenduma o nezavisnosti Crne Gore, pregovore i potpisivanje sporazuma sa Srbijom i Crnom Gorom o stabilizaciji i pridruživanju, kao i podsticanje procesa evrointegracije u Hrvatskoj, Makedoniji, BiH i Albaniji.

Zanimljiva je i tačna ocena Privredne komore Hrvatske da je Austrija „osmislila politiku EU za ceo taj region, umesto da poklanja pažnju isključivo bilateralnim odnosima”. Ali, tome se mora dodati u prilog i činjenica da je Austrija strpljivo, a možda i nešto smelije od drugih zemalja EU, odmah posle raspada komunizma, unapređivala bilateralne odnose najpre sa zemljama istočne i centralne Evrope, a potom i sa zemljama Balkana. Ona je među prvima iz EU prodrla na ova tržišta. Potom je postala vodeći strani investitor u gotovo svim zemljama nekadašnje Austro-Ugarske, usredsredivši se najpre na Mađarsku, Češku, Slovačku, Poljsku, a potom i na zemlje Balkana, kad su na tom području utihnuli ratovi.

Sada ona sa zemljama nekadašnje Austro-Ugarske – sa kojima deli geografsku blizinu, zajedničku, iako ponekad različito viđenu, istoriju, i slične kulturne i civilizacijske vrednosti – ima bolje ekonomske i političke odnose nego ikad ranije. Kako piše „Figaro”, Francuzi su bili vrlo iznenađeni kad su otkrili da je Austrija, zahvaljujući fleksibilnosti i dinamizmu svojih malih i srednjih proizvodnih preduzeća i banaka, postala veći investitor u tom delu Evrope nego Francuska.

Prema podacima Ministarstva privrede Austrije, austrijska ulaganja u privrede jugoistočne Evrope – u koju spadaju zemlje bivše SFRJ bez Slovenije, Albanija, Bugarska i Rumunija – iznose blizu šest milijardi evra.

Ekonomski prodor sledi – ili mu nekad prethodi – vrlo osposobljena i diskretna diplomatija koja vodi računa o velikoj osetljivosti Balkanaca na sve što može da uzliči na paternalizam nekadašnjeg Beča ili na zakasnelu istorijsku lekciju.

Volfgang Petrič, bivši ambasador u Beogradu, nekadašnji glavni pregovarač EU u Rambujeu i nekadašnji visoki predstavnik u BiH, upozorava austrijsku diplomatiju na „opasnost od upadanja u istorijsku zamku”. Austrija je danas deo EU, pa joj je prošlost od koristi samo da se iskaže kao dobro upućen i kompetentan „pošteni posrednik”.

A u evropskoj diplomatiji deluju Austrijanci poznati po odmerenosti i istančanom političkom sluhu: Erhard Busek, specijalni koordinator EU u Paktu za stabilnost jugoistočne Evrope, Štefan Lene, bliski saradnik Havijera Solane, i Albert Roan, sada zamenik Martija Ahtisarija u pregovorima o Kosmetu.

Kancelar Šisel je nedavno rekao da se zalaganje Austrije za evropsku perspektivu balkanskih zemalja prepliće sa njenim strateškim ekonomskim interesima. To je poštena izjava i treba je pragmatično primiti. I kad sami pazimo da ne upadnemo u opasne istorijske zamke, ne bi trebalo da previđamo da nam je Beč opet Evropa, ako je to ikad prestajao da bude. Zato nam je u interesu stabilna i svestrana saradnja sa Austrijom, zasnovana na otvorenosti, većem uzajamnom poverenju, svesti o uzajamnoj upućenosti i obostranoj ekonomskoj koristi.