Život u novom kapitalizmu

Dva događaja su povod za osvrt na integracije u Evropi: godina dana od dolaska Žozea Manuela Baroza na čelo Evropske komisije i samit Evropske unije, predviđen za polovinu decembra. O prvom događaju se čuje, ponajviše u francuskoj i britanskoj javnosti, da se u Evropi, za poslednjih godinu dana, ništa radikalno nije ni promenilo ni pokrenulo.

Drugi događaj može da bude dopuna prvom: ako, ponajviše zbog britansko-francuskog sukoba, ne bude, kao što se predviđa, prihvaćen dugoročni budžet EU – što bi trebalo da bude prioritet nad prioritetima – malo je verovatno da će na dnevni red doći manje urgentni poslovi, kao što je prijem novih članica.

Obično se smatra da je kriza u EU izbila kad su građani Francuske i Holandije na referendumima odbacili Nacrt evropskog ustava. Zna se, ipak, da je francusko i holandsko odbijanje projekta o integrisanijoj Evropi samo odrazilo već postojeći sukob između dve rivalske grupacije oko dva modela kapitalizma ili, ako to lepše zvuči, oko vizije buduće Evrope.

Britanija procenjuje da je anglosaksonski model liberalne privrede, ustrojen po uzoru na efikasniju američku privredu, neophodan Evropi da bi bila sposobna da se na svetskom tržištu uspešno nosi sa Amerikom i Kinom i da bi mogla, kako je sama sebe obavezala, da do 2010. postane „najkonkurentniji region sveta”. Britanski premijer Bler, koji sada predsedava Unijom, želi otuda da osnivači EU, Francuska i Nemačka, brže liberalizuju svoje ekonomije i privatizuju javni sektor, kao i da preduzmu temeljne reforme na tržištu rada, gde često nezarađene socijalne privilegije opterećuju proizvodnju.

Nemačka je u te reforme ušla na inicijativu Šredera, ali, kao što znamo, sa teškom mukom, o čemu najbolje govore prevremeni parlamentarni izbori, Šrederov poraz, duga kriza vlade i neizvesne šanse na uspeh „velike koalicije”, koju predvodi Angela Merkel.

Francuska veruje – i o tome govori otvorenije nego Nemačka – da anglosaksonski model ugrožava socijalne tekovine koje su u Evropi izvojevane posle Drugog svetskog rata za vladavine socijalista i socijaldemokrata. Pod tekovinama se ne misli samo na socijalno i zdravstveno osiguranje, zaštitu na tržištu rada, pouzdan penzioni sistem, nego i na ceo društveni poredak koji je poznat kao država blagostanja.

Uprošćenije rečeno, britanski reformatori, ali i evropski globalisti, poručuju da bi Evropa, ako ne želi da zaostaje za Amerikom, trebalo da živi manje komotno, u nekom novom – strožem, efikasnijem i dinamičnijem, pa donekle i surovijem – kapitalizmu koji bi najviše i ličio na američki kapitalizam.

Zanimljivo je da se neke nove članice, kao što su, na primer, baltičke zemlje, smatraju prilagodljivijim za život u tom novom kapitalizmu, nego „stara Evropa”. One možda, prema prognozama stručnjaka, još za celu jednu generaciju neće dostići svet bogatijih, ali su se relativno brzo prekalile kroz tešku tranziciju, kojoj ih je podvrgla ista ta „mekana” Evropa. Pošto je Britanija čak predložila Francuskoj i Nemačkoj da „nešto nauče sa istoka”, francuska ministarka trgovine Kristin Lagard je izjavila: „Lakše se menjaju gladni nego siti”.

Kao pristalica anglosaksonskog modela, Barozo nije uspeo da ublaži nesuglasice među vodećim evropskim ekonomskim silama. Među njegove otežavajuće okolnosti se ubrajaju: stalni pad popularnosti SAD u evropskim zemljama, što jača odbojnost i prema američkom ekonomskom i društvenom modelu, objektivno slabljenje kohezije unutar EU posle njenog naglog uvećanja za deset novih država i podozrivost prema velikim projektima i planovima, kakvi su evropski ustav ili zamisao o stvaranju „Sjedinjenih Evropskih Država”. Tako je Barozo, dosta nepravedno, stekao glas „čoveka Evrope koja je odustala od svoje utopije o ujedinjenju”, kako je napisao „Mond”.

Svi aspekti duboke krize će se neminovno projektovati i na rad predstojećeg samita EU. Ako ne bude saglasnosti oko glavnih pitanja, što predsednik Širak već naslućuje, neće biti ni debate o daljem proširenju EU, uprkos upozorenjima Olija Rena da se ta tema ne sme zanemariti.

Nije sigurno da će Bugarska i Rumunija biti primljene u EU 2007. Godina za Hrvatsku se ne pominje. Start pregovora sa Turskom, koji mogu da traju i decenijama, već se ocenjuje kao problematičan. Sad su se javile zemlje koje Makedoniji osporavaju, već obećani i dosegnuti, status kandidata. Datum za eventualni prijem se ne pominje. A mi smo svrstani – iza Albanije i BiH – među zemlje „kojima je EU, takođe, obećala da će razmotriti” njihove želje da uđu u Evropu.

Ren kaže da su nove teškoće „administrativne i finansijske”, ali da se mora znati da je širenje EU prema zapadnom Balkanu „pitanje izvoza stabilnosti” u taj region, kako se Evropa ne bi suočila sa „uvozom balkanske nestabilnosti”

Drugi su manje učtivi. „Ekonomist” piše da ima Evropljana koji i sad rado citiraju Bizmarkovu ocenu da „ceo Balkan nije vredan kostiju jednog jedinog nemačkog grenadira”. Takvi bi „želeli da okrenu leđa svom najnestabilnijem i najdivljijem ćošku”. Ali, dizanje ruku od Balkana, odakle se izvozi kriminal i švercuju ljudi i oružje, bila bi velika greška: balkanski problemi doći će do zapadnih Evropljana.

Ako smo ovako okvalifikovani i ako nas Evropa ne prima s dobrodošlicom, nego kao nužno zlo, možda nam je suđeno da nam i novi kapitalizam bude teži nego drugima. A možda će nam u nečemu biti bolje. Ili ćemo oguglati na sadašnju, drugu u istoriji, prvobitnu akumulaciju kapitala ili će nam se, zbog nešto višeg standarda i strožih zakona, činiti da napuštamo vučja vremena.