Ubijen postar u Zemunu - vest gotovo svakodnevna; sitnice koje ovo ubistvo razdvajaju od drugih kazu da je Sreten Andjelkovic ubijen usred belog dana, ubijen je na ulazu u veliku stambenu zgradu i, napokon, oteta mu je sluzbena torba u kojoj su bile penzije. Ubica je mozda poznavao Sretena Andjelkovica, mozda i nije, ali taj fakat ne menja ni sudbinu ubice ni sudbinu zrtve - postar nije ubijen iz nehata, zbog osujecene strasti ili nekog drugog razloga nasilnicima dovoljno bitnog da posegnu za tudjim zivotom. Sreten Andjelkovic je ubijen zbog para, novca koji je pune 34 godine sluzbeno raznosio svojim stalnim musterijama, zemunskim penzionerima.
O kolikoj svoti je rec, jos nema zvanicnog podatka, porazna je mogucnost da se radi o nekoliko hiljada dinara ukljestenih izmedju novogodisnjih i bozicnih cestitki, mada ni nekoliko desetina ili stotina hiljada dinara ne menjaju notornu istinu da je u srpskoj prestonici zivot postao strasno jeftin. Dva hica i nesto para - to je ovdasnja merica.
Kriminolozi, sociolozi i ini patolozi nase svakidasnjice pre ili kasnije ponovice da je rastuce nasilje u Srbiji posledica kolektivnog nasilja kome smo bili izlozeni tokom minulih ratova. Pricace se o vijetnamskog sindromu koji sa zadrskom razara elementarne medjuljudske veze i coveka samog, pomenuce se i bezizlazno siromastvo koje menja cud ljudi i od finih pristojnih komsija stvara monstrume. Zasigurno ce se naci neko ko ce reci da tranzicija jede svoju decu i usputno, kao kolateralnu stetu, stvara kolone siromaha koji pre ili kasnije ogreznu u zlocinu.
Policija ce, dabome, voditi opseznu istragu i mozda pronaci ubicu, slikace ga i suditi mu. Mozda ce nesretni Sreten Andjelkovic posthumno biti odlikovan - to se obicno cini kada covek strada na poslu. Mozda ce njegova porodica, zena i dve cerke, biti materijalno zbrinuta. Mozda ce, napokon, beogradska policija obezbedjivati postare kao sto obezbedjuje kontrolore u gradskom prevozu i time smanjiti rizik posla kome ih izlaze torba sa nekoliko hiljada, desetina ili stotina hiljada dinara...
Problem je, medjutim, u tome sto je previse tih "mozda", a premalo nade da ce uskoro biti drugacije. Oni koji ponavljaju kao papagaji da Beograd podseca na Cikago od pre sedam-osam decenija nisu u pravu, Beograd je gori od tog znamenitog Cikaga kojim je vladala mafija. Revolveraski obracuni i fantomske trke smrti samoproglasenih novih "biznismena", sacekuse, podmetnute bombe, pretuceni kondukteri i lekari, mrtvi postari i prodavci benzina, delic su uobicajenog beogradskog dekora. U velegradskoj sumi kriminala, koji pocesto vode oni koji su zaduzeni da ga suzbijaju, smrt jednog postara moze da se cini suvise sitnom da bi dugo zaokupljala vlast i javnost. Zivot i smrt Sretena Andjelkovica izgubice se u svim politickim svadjama i nadgornjavanjima, "pravim" aferama i velikim zlocinima kakve su ubistvo generala Buhe ili dizanje u vazduh Difensa.
Nestace za dan-dva iz javnosti i sa naslovnih strana, bas kao i nabujali kleronacionalizam, aktuelizovan na Badnje vece 24. decembra grubim sprecavanjem vernika Anglikanske crkve da odslusaju predbozicnu misu u Patrijarsiji. Sveopstem zaboravu vrlo prigodno ce posluziti policijsko objasnjenje da sluzbeno nazocni policajci nisu intervenisali samo zato sto bi primena fizicke sile prilikom oslobadjanja ulaza u Patrijarsiju izazvala veci incident(?!).
Posle tako "civilizovanog" i "profesionalnog" pristupa nije sumanuto zapitati policiju hoce li uopste traziti ubicu, jer bi, daleko bilo, i eventualno hapsenje "uz primenu fizicke sile" moglo izazvati "veci" incident. Tim pre sto je zivot Sretena Andjelkovica, bas kao i vecina obicnih zivota, sveden na mericu od dva hica i nesto malo para.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 0
Pogledaj komentare