Časovnik iz radionice prirode

Veći deo hrišćanske civilizacije proslavio je juče rođenje Hristovo - Božić. Pravoslavci u Srbiji i još nekim zemljama ovaj najveći praznik će obeležiti 7. januara sledeće godine. Svi zajedno slavićemo Novu godinu 1. januara. Da li je proslava Hristovog rođenja 25. decembra ili 7. januara versko ili kalendarsko pitanje?

Od kada je sveta i veka ljudi su voleli kalendare. Oni su bili nekakva čudesna veza između prirode koja ih je okruživala i događaja iz svakodnevnog života. Drevni Sumeri, narod koji je živeo između Eufrata i Tigra, počinjao je "svoju" godinu u trenutku kada se Zemlja budila iz zimskog sna. Oni su posmatrali zvezdano nebo i na njemu promene po vrlo ustaljenom ritmu, 12 puta u toku dužeg vremenskog perioda. Te promene označile su nastanak kalendara, mere za vreme, časovnik iz radionice prirode.

Kako će neki narod računati vreme zavisi od toga da li ga prati po Suncu, Mesecu ili zvezdama. Uprkos činjenici da se i danas u svetu primenjuje više vrsta kalendara, veliki deo savremenog čovečanstva zna za gregorijanski i julijanski, od kojih je potonji osnovica za korišćenje savremenog kalendara.

Julijanski kalendar dobio je ime po rimskom imperatoru Gaju Juliju Cezaru. On je u vreme svoje vladavine (101. do 44. godina pre rođenja Hrista) naredio da se tri uzastopne godine računaju po 365 dana (proste), a svaka četvrta da ima 366 dana i da bude prestupna. Taj dan je dodat februaru, najkraćem mesecu.

Čak su i imena meseca iz doba Julija Cezara ostala ista do danas, izuzev jula i avgusta, koji su se onda zvali kvintilis i sektilis. Jul je, potom, dobio ime po Juliju Cezaru, a avgust po caru Oktavijanu Avgustu. Sâm Cezar je naredio da nova godina počinje 1. januara, umesto 1. marta. Tek mnogo kasnije, na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine naše ere, doneta je odluka da se Uskrs praznuje prve nedelje punog meseca posle prolećne ravnodnevice.

Do izmene julijanskog kalendara došlo je tek u drugoj polovini 16. veka, kada je papa Gregorije XIII, uz pomoć braće Alojza i Antonija Lilija, načinio reformu broja dana u godini. Taj kalendar nazvan je gregorijanski i odmah je naišao na otpor rimokatolika. Ipak, postepeno su ga prihvatile i sve protestantske i rimokatoličke zemlje i njihove crkve. Pravoslavci su, i dalje, svoje praznike računali po julijanskom kalendaru, što i nije tako loše, jer kako bismo drugačije imali čak dve nove godine.

Posle Prvog svetskog rata pravoslavne, pa i neke druge hrišćanske države kao zvaničan građanski kalendar prihvatile su gregorijanski, kojim se služi gotovo ceo svet.

O kalendarima je lepo mišljenje imao i Vuk Karadžić. Smatrao je da su oni knjige "koje narodu najviše polze mogu učiniti. Izdaju se svake godine i što ih svi koji čitati znadu, mogu kupiti. A i cijelu godinu se po rukama neprestano premeću".

Prvi srpski kalendari, mesecoslovi, štampani su u Veneciji, Beču, Temišvaru i Budimpešti, u velikim zajednicama Srba. Prvi večiti kalendar kod Srba bio je onaj Zaharija Orfelina, objavljen u Beču 1783. godine.

Od prosinca do studenog

Svi meseci u godini nose latinske nazive i tako je u zvaničnim kalendarima celog sveta. Kod starih Slovena, međutim, nazivi meseca bili su drugačiji, u skladu sa aktuelnim pojavama u prirodi. Januar se zvao prosinac zbog prosijavanja Sunca kroz zimske oblake. Februar je bio sečanj zbog jake studeni koja seče. Mart je radi vetrova koji isušuju zemlju bio suhi. U aprilu je priroda procvetavala, pa se i mesec zvao cvetan, a maj traven pošto se zbog velikog broja praznika samo šetalo po travi. Jun je bio izon, po praslovenskom nazivu za kovača, jul červen zbog crvenila plodova, avgust srpanj kao žetveni mesec.

Sloveni su septembar zvali versen zbog vršidbe, oktobar listopad, novembar gruden jer su mrazevi ledili vodu i zgrudvavali zemlju. Decembar se zvao studen, jer tada počinje stvarna zima.