Bez motiva i razloga

Izjave ministra Mihajlovića postaju sve uzbudljivije. Haos na sve strane dovodi organe mira i reda pred nesavladiv zid: ili ne znaju o čemu je reč, ili znaju, samo neće da kažu.

Pre desetak dana ministar je rekao da policija zna ko je ubio Ćuruviju, ali ne bi bilo zgodno da to saopšti javnosti. Ako nema dokaza kako zna, ako ima - zašto ćuti? Na važne informacije treba čekati, možda beskonačno dugo. Ministar Mihajlović sve češće samo nagoveštava ono što mu je neprijatno da kaže.

Biće da je to, ipak, magluština koja pomaže da se zataškaju razlozi za nehaj vlasti u obračunu sa mafijom. Nerasvetljeni zločini neizbežno odlaze u zaborav. Zatrpavaju ih novi, za koje nema suvislih (zvaničnih) objašnjenja. A od petka uveče imamo i klasični terorizam (po definiciji MUP-a). Neko je napao firmu poznatog surčinskog biznismena Ljubiše Buhe, i uništio mu mašine, koje su inače služile za obnovu, izgradnju i preporod puteva Srbije.

Prve analize ovog napada inače su protivrečne. Potegnute su daleke veze i analogije, sukobi i savezništva sa političkim vrhovima, osvete, poruke i uništavanje konkurencije. Ili je, ipak, to bilo nešto ozbiljnije uvežbavanje eksperata za podmetanje mina!

Napadači na unikatne mašine su svoj posao uradili skoro savršeno. Bile su to prave ratne detonacije, pa dok se Zemun budio u nevreme, rušioci su "pobegli u nepoznatom pravcu". Može se naslutiti: pravi profesionalci. Poruka je sasvim jasna, oni verovatno nikada neće biti uhvaćeni, a ako i budu neće biti dokaza. I to je kraj nade za biznismena Čumeta da će dobiti koncesije za neku novu autostradu. Što je napravio do sada - napravio je, ima još putara u Srbiji.

Srpska policija je, nezavisno od funkcionerskog agitpropa, u sve većem zaostatku. Potresaju je zločini kojima nije dorasla i afere unutar nje. Pojedine stanice su postale prava mučilišta, a ministarstvo je mudro prećutalo te užase. Jedino je zamenik ministra, g. Nenad Milić objasnio o čemu je reč. Onaj mladić, koga su pekli strujom (Milan Jezdović) umro je od slabosti srčanog mišića. Napao ga virus koksaki, i kraj.

U nastojanju da smanji inferiornost pred mafijom, MUP je već trijumfovao nad ubicama Boška Buhe. Ali, šta je sad? Kao da je istraga ustuknula pred problemom koji bi mogao da se zove nedostatak dokaza. Ima novih kandidata za ubicu, ima mnogo mogućnosti u traganju za nalogodavcima. Da je ministar imao velikih problema u definiciji grupe koja mu je dopala šaka, svedoči kontroverzna ocena o tome šta su uopšte nameravali ti ljudi. Jesu li oni bili kriminalci (kako je rečeno) ili teroristi, koji su planirali da ubistvima funkcionera promene vlast (kako je takođe rečeno).

Neko očigledno ima problema sa kategorijama, pojmovima, pa i definicijama. Ta neprijatna okolnost dovela je do novog prenagljivanja u pokušaju da se raščlani priroda diverzije na zimski kamp surčinskog poslovnog čoveka. Saopštenje MUP-a je zbog toga izuzetno zanimljivo. Prvo se govori o "neidentifikovanoj grupi terorista", a zatim da je svoje minersko delo ta grupa građana izvršila "bez jasnih motiva i razloga".

Ako je neko u zemunskom vatrometu prepoznao terorizam, onda su motivi i razlozi za to pretežno politički. Do sada se niko nije oglasio, niko nije ovaj "podvig" preuzeo na sebe.

U saopštenju se potencira činjenica da su napadači bili u civilnim odelima, ali da su nosili duge cevi. I da su bili profesionalci u rukovanju eksplozivom. To je, navodno, teroristička klasika.

Postoje različiti nivoi profesionalnosti u rukovanju minskim i eksplozivnim sredstvima. Sve se to može naučiti na diverzantskom kursu, za svega mesec dana. I pored relativne neotpornosti cilja, napad je izvršen kao odlična taktička kombinacija prepada i munjevitog diverzantskog akta. To su ipak morali da budu profesionalci, tačnije specijalci prilično visokog ranga. Svoj zanat su mogli da nauče u policiji ili u vojsci. Za priučene ratnike, koji uglavnom reaguju neurotski i pucaju na sve živo, u akciji nije bilo mesta. Dokaz: nije bilo mrtvih.

U svom obraćanju javnosti, MUP odbija od sebe "zlonamerne spekulacije" o nedodirljivim i zaštićenim pojedincima i grupama, tvrdeći da zaštićenih nema niti će ih biti.

Da li zaista nema? Taj Buha ima nesvakidašnju biografiju. Najsvetlije stranice u njoj su priče o bliskosti sa ljudima iz samih vrhova vlasti i vojske. Oni su mu bili prijatelji "na brzinu", a i on njima.

Nema razloga za čuđenje. Ima razloga za sumnju u deo saopštenja o "zaštićenim i nedodirljivim pojedincima". Njih ima. Policija to dobro zna. Oni uživaju "višak slobode" na račun većine koja ima kristalno čisti rodoslov. Ali, u ovoj priči ipak je najvažnija očigledna selektivnost u odabiru mafijaške sekcije protiv koje se započinje okršaj. Ako zemunska paljevina već ima skoro jasan policijski rukopis, onda je problem zaista krupan. To bi mogao da bude pouzdan znak o postojanju bezbroj opasnih kombinacija i obračuna koji tek slede.

Tu više ništa ne može da zavisi od ministra Mihajlovića. Njegove će biti samo izjave pune optimizma, uz neophodnost naknadnog tumačenja. Borba protiv mafije je uzaludna sve dok nema odgovora na temeljno pitanje: ko pripada mafiji u Srbiji, ko je tu kum a ko dever.