Utvrđen identitet lica sa amnezijom

Nakon objavljivanja ove vesti,siguran sam da ce se, bez ikakvih problema, pronaci pravi identitet, za izvesnog Sasu. Ono sto me brine, a sto govorim iz licnog iskustva, je kako ce gospodin da pronadje samoga sebe. Da li ce i koliko mu izaci u susret od najblizih do lekara, psihologa, sociologa, psihijatara i dr.ili ce sve biti prepusteno nadi da se radi samo o privremenoj amneziji? Navodeci svoj slucaj pokusavam da upozorim sve odgovorne, sto moralno, sto pravno, da reaguju pravovremeno i profesionalno.
16.06.1992. u Ljoret de mar-u sam doziveo nesrecu (ni dan danas nepoznatog karaktera) usled cega sam imao frakturu lobanje i izliv krvi na mozak i dr. Spanska policija nije bila zainteresovana da izadje u susret, bolnice su odbijale da me prime a ambasada Jugoslavije je na telefonski poziv odgovorila: "To je vas problem!" i spustila slusalicu. Posle vise od 12 sati padam u komu i bolnica u Geroni me prima kao hitan slucaj sa prvom prognozom: "Ako pacijent prezivi, bice paralisan." Ipak se posle 5 dana budim bez predvidjenih ishoda. Jos 4 dana kasnije me "pustaju" iz bolnice uz paket inekcija na dve nedelje koje treba sam sebi da dam. Tu je jedan mali problem: totalna amnezija. Neznam vise ni kako se zovem, ne govorim vise ni s-h a kamoli engleski, spanski ili francuski. Ipak, to leto je lepa uspomena jer amnezija odnosi u nepoznato i sve probleme (kasnije shvatam da su oni u stvari i bili moji proizvodi).
Traumatski period nastupa kasnije, kada sa 22 godine starosti, na nivou dvogodisnjeg deteta, pokusavam da se reintegriram u drustvo, naivno i nestrucno. Kada mi je pomoc institucija i drzavnog sistema bila najpotrebnija, uz svu moralnu podrsku najblizih, izgubio sam oko 5 godina pokusavajuci da se vratim na staro. Recimo, povratak na studije arhitekture je bio smesan, kada prvo moram da obnovim opste znanje...Moglo bi se jos mnogo toga pricati ali se nadam da ce oni koji imaju veze sa ovim slucajem shvatiti da treba dugo raditi na oporavku i da ce se sto brze i efikasnije aktivirati.

Prepoznala ga je porodica! Svaka vam cast!

Losa je slika ali lici na tipa koji je isao u Trinaestu beogradsku gimnaziju. Godiste 1967/1968. Ne mogu da se setim imena.

Nakon objavljivanja ove vesti,siguran sam da ce se, bez ikakvih problema, pronaci pravi identitet, za izvesnog Sasu. Ono sto me brine, a sto govorim iz licnog iskustva, je kako ce gospodin da pronadje samoga sebe. Da li ce i koliko mu izaci u susret od najblizih do lekara, psihologa, sociologa, psihijatara i dr.ili ce sve biti prepusteno nadi da se radi samo o privremenoj amneziji? Navodeci svoj slucaj pokusavam da upozorim sve odgovorne, sto moralno, sto pravno, da reaguju pravovremeno i profesionalno.
16.06.1992. u Ljoret de mar-u sam doziveo nesrecu (ni dan danas nepoznatog karaktera) usled cega sam imao frakturu lobanje i izliv krvi na mozak i dr. Spanska policija nije bila zainteresovana da izadje u susret, bolnice su odbijale da me prime a ambasada Jugoslavije je na telefonski poziv odgovorila: "To je vas problem!" i spustila slusalicu. Posle vise od 12 sati padam u komu i bolnica u Geroni me prima kao hitan slucaj sa prvom prognozom: "Ako pacijent prezivi, bice paralisan." Ipak se posle 5 dana budim bez predvidjenih ishoda. Jos 4 dana kasnije me "pustaju" iz bolnice uz paket inekcija na dve nedelje koje treba sam sebi da dam. Tu je jedan mali problem: totalna amnezija. Neznam vise ni kako se zovem, ne govorim vise ni s-h a kamoli engleski, spanski ili francuski. Ipak, to leto je lepa uspomena jer amnezija odnosi u nepoznato i sve probleme (kasnije shvatam da su oni u stvari i bili moji proizvodi).
Traumatski period nastupa kasnije, kada sa 22 godine starosti, na nivou dvogodisnjeg deteta, pokusavam da se reintegriram u drustvo, naivno i nestrucno. Kada mi je pomoc institucija i drzavnog sistema bila najpotrebnija, uz svu moralnu podrsku najblizih, izgubio sam oko 5 godina pokusavajuci da se vratim na staro. Recimo, povratak na studije arhitekture je bio smesan, kada prvo moram da obnovim opste znanje...Moglo bi se jos mnogo toga pricati ali se nadam da ce oni koji imaju veze sa ovim slucajem shvatiti da treba dugo raditi na oporavku i da ce se sto brze i efikasnije aktivirati.

Prepoznala ga je porodica! Svaka vam cast!

Losa je slika ali lici na tipa koji je isao u Trinaestu beogradsku gimnaziju. Godiste 1967/1968. Ne mogu da se setim imena.