Slučaj viceguvernera NBS

Pitanje je da li su svi ti tzv. privredni subjekti pred državom, pa i centralnom bankom, koja je državna, štaviše prava mala "država u državi" - jednaki. Ili su neki, po našem starom (lošem) običaju, "jednakiji" od drugih?

Praktično u istom danu, krajem jula, dva viceguvernera Narodna banke Srbije podnela su ostavke. Milojko Arsić, zadužen za monetarnu politiku, i Dušan Stojanović, zadužen za kontrolu bankarskog sistema. U nekim drugim, normalnim državama, ostavka dva čoveka na ovako značajnim pozicijama izazvala bi sigurno veliku pažnju javnosti i mnoga pitanja. Ovde to "čudo" nije trajalo ni tri dana i očas posla je potonulo u zaborav.
"Slučaj" Milojka Arsića je relativno čist. Napuštajući funkciju, Arsić je rekao da između njega i guvernera nije bilo suštinskih neslaganja u pogledu vođenja monetarne politike i da "u tom smislu deli odgovornost sa rukovodstvom NBS za sve odluke od oktobra do danas". To je nekako svima bilo najvažnije. No, Arsić je rekao i ovo: "Ako su i postojale neke nesuglasice s guvernerom, one su se odnosile na neka proceduralna pitanja oko načina rada Monetarnog odbora".

Zanimljivo je da niko iz Narodne banke nije demantovao Arsićevu tvrdnju. Kao da su bili zadovoljni što Arsić nema suštinskih primedbi na monetarnu politiku, a za proceduru, bože moj, nećemo je se držati ko pijan plota. A nije Arsić izrekao kritike na proceduru donošenja kafe ili način rada fotokopirnice, nego, po zakonu o NBS, najvišeg organa centralne banke. Procedura je upravo ono što se propisuje zakonom. Zakon ne može da propiše kakve će se odluke doneti, ali propisuje pravila ponašanja upravo zbog toga da bi se, dugoročno gledano, obezbedilo donošenje kvalitetnih odluka. Nepoštovanje procedure, dakle, u suštini znači nepoštovanje zakona. Jedna ustanova takvog ranga, i takvog značaja, kao što je centralna banka, ne bi smela sebi da dozvoli takav luksuz kao što je kršenje zakonskih normi, makar se one odnosile i na tu, dosadnu i zamornu, proceduru. Inače bi neko, primera radi, mogao da pomisli da se odluke i ne donose u centralnoj banci, nego na nekom drugom mestu, a da ih onda Monetarni odbor samo "aminuje". Nije naivno.

Obrazloženje ostavke drugog viceguvernera još je intrigantnije. Dušan Stojanović je, naime, kako piše u saopštenju NBS, sa funkcije otišao "zbog različitih viđenja sprovođenja kontrole i supervizija banaka, kao i razvoja bankarskog sektora". Po bankarskim kuloarima posle se moglo čuti da je guverner Jelašić praktično od Stojanovića tražio da podnese ostavku pošto se, ovaj navodno, kao čovek koji je dugo boravio u inostranstvu, nije snašao u ovoj domaćoj finansijskoj močvari prepunoj prekaljenih i opasnih bankarskih krokodila. Nije daleko od pameti. Sam Stojanović se nije oglašavao.

Igrom slučaja, međutim, vest o ostavci (obojice) viceguvernera poklopila se sa jednom malom, retko gde i zabeleženom, vešću da je NBS reprogramila obaveze Euroaksis banke iz Moskve. Narodna banka Srbije, pišu novine, "prihvatila je zahtev Euroaksis banke da joj se reprogramiraju dospele obaveze prema našoj centralnoj banci, jer bi naglo povlačenje sredstava moglo da ugrozi njen rad". Vest još kaže da je do sada moskovska banka vratila 60 odsto sredstava koja su kod nje svojevremeno bila položena te da joj je ostalo da vrati još 28 miliona dolara.

"Slučaj" Euroaksis otvorila je otprilike prošle godine u ovo vreme tadašnji guverner Kori Udovički objavivši da je, protivno međunarodnom standardima i dobrim poslovnim običajima, koji nalažu da centralna banka svoje rezerve čuva u prvoklasnim svetskim bankama, Narodna banka Srbije svoje devize držala u inkriminisanoj ruskoj banci, koja ni izdale ne spada u pomenutu kategoriju. Udovički je tad još objavila da je naložila postepeno povlačenje tih sredstava. Posle je ista banka skrenula na sebe pažnju i u slučaju Nacionalna štedionica, kao i u slučaju EPS, tj. uvoza i izvoza električne energije. A u sve te slučajeve, slučajno ili ne, bili su umešani, kao vlasnici u njih involviranih preduzeća i banaka, pa i Euroaksis, Vojin Lazarević i Vuk Hamović (koji upravo počinje veliku investiciju, vrednu 25 miliona evra, izgradnju ekskluzivnog objekta od 24 hiljade kvadrata u najužem centru Beograda). Malo previše slučajnosti, to je ono što u ovom slučaju bode oči.

Banke su razume se ozbiljna stvar, od ključnog značaja za funkcionisanje privrednog sistema, a istovremeno i vrlo osetljive te im se mora pristupati oprezno; poremećaj u njima pogađa stotine preduzeća. Dakle, razumljiva je svačija a posebno želja centralne monetarne ustanove da se one ne slabe i ne urušavaju, nego čuvaju i jačaju. Ali je pitanje, koje se u ovom slučaju ni slučajno ne može izbeći, da li su svi ti tzv. privredni subjekti pred državom, pa i centralnom bankom, koja je državna, štaviše prava mala "država u državi" - jednaki. Ili su neki, po našem starom (lošem) običaju, "jednakiji" od drugih? A tek ako se ustanovi da takvih ima, pitanjima nikad kraja. Koja se sva svode na jedno: zašto baš taj (pojedinac), ta (banka), to (preduzeće)?