Poplava temeljaca

Nadležni za trošenje državnih para jedva stižu da obiđu sva novootvorena gradilišta. Prizori pomalo podsećaju na one iz socijalističkih vremena, ali i na takozvanu obnovu i izgradnju nakon bombardovanja. Da li je sadašnja vlast nešto naučila na delima i greškama prethodnih? Ako jeste, neće podizati železare u vinorodnim krajevima niti će se zaletati kako bi skočila dalje no što može. Ima još nešto za pouku: prethodne vlasti smatrale su se večnima. Današnja valjda zna da je njena vladavina oročena, a da se može završiti i pre roka. Da se ne bi vazda počinjalo od nule, valjalo bi razdvojiti trenutne lične i partijske od trajnih državnih i društvenih interesa. Ministri dolaze i odlaze. Kako i njih i državu zaštititi od slatkog iskušenja da podižu spomenike samima sebi i kako ih primorati - a država postoji ne radi toga da moljaka, već i da prinudi koga treba i kada treba - da ne zidaju Skadre na Bojani, već ono što će ih nadživeti i što će koristiti i sadašnjem i budućim pokolenjima?

Pored ovog načelnog stoji bar jedno ništa manje osetljivo pitanje. Ono o gradilištima i graditeljima. Država je zabranila nastavak gradnje u Fabrici odlivaka na Novom Beogradu. Zabranu nije sprovela sve dok dizalica nije zgnječila četvoricu radnika. Ko je sprečio državu da radi svoj posao? Ko će, u ime države, odgovarati za četiri smrti? Da li je primio mito neko u nadležnoj inspekciji, neko u policiji, neko u nekom trećem nadleštvu? Koliko još divljih gradilišta ima u Srbiji? Kako Vlada Srbije sprečava divlju gradnju? Hoće li država Srbija od ponedeljka biti sposobna da zaustavi radove na svim divljim gradilištima, od središta Beograda do Novog Sada, od Žarkova do Apatina? Hoće li država, odnosno njene institucije, ozbiljno proveravati šta se sve gradi, ko gradi, kako su zaštićeni radnici, da li su prijavljeni?..

Građanima Srbije nije potrebna država u kojoj će sutra dizalica smrskati dečje obdanište. Građaninu je potrebna država koja ni njemu ni sebi neće dozvoliti da ugrožava sebe i druge. Građanin ima pravo da nedeljom posle ručka gradski autobus ne upada u njegovu kuću. Ima pravo da vozi desnom stranom bez strepnje od ludaka koji će naleteti na njega. Ima pravo da spava bez dernjave pod prozorom. Država je dužna obezbediti da gradske autobuse ne voze nečiji rođaci i zemljaci koji ne poznaju grad. Ona je kriva ako policajci pola radnog vremena provode u kafićima, uz besplatno piće. Njen posao je da građaninu garantuje da mu noću niko neće vrištati pred kućom. Svakom građaninu, bio on prodavac novina ili vladika. Ako se na javnom mestu dešava nešto nedopušteno, policija bi morala da radi svoj posao ne čekajući da bude pozvana. Ako je već pozvana, od vladike bačkog ili bilo kog građanina, valjda zna i svoja i njegova ovlašćenja. I valjda razlikuje glumce u pozorišnoj predstavi od pijanih galamdžija. Vladika bački bio bi ubedljiviji kada bi pozvao policiju da štiti od posleponoćnog divljanja i larme sve građane. Kad jednom krene, policijsko i crkveno uplitanje u umetnost i kulturu ne zna da stane. Tačnije, zaustavlja se tek onda kada više nema šta da zabranjuje, izopštava, briše i ukida. A što se tiče reda i mira na ulicama, dok ih nema za sve - kao da ih nema ni za koga.

Država Srbija još nije razjasnila ko je naredio da se ubiju Ivan Stambolić, Zoran Đinđić, Slavko Ćuruvija... Dok ne razjasni, slična sudbina preti svima. Dokle god su na slobodi, nalogodavci će biti u stanju da iznajme nove ubice i da uklone svakoga ko im nije po volji. Ako građanka Marković po zakonu ima pravo na penziju pokojnog supruga, red je da se zakon primeni. Isto tako je red da se primene i svi drugi po kojima ima određena prava i određenu odgovornost. Ako su se posle četrnaest godina našli iza rešetaka osumnjičeni za smrt porodice Olujić u Slavoniji i posle sedam godina osumnjičeni za ubistvo braće Bitići, to bi moglo da znači da je pravda ipak dostižna. I da će, pre ili kasnije, stizati i ostale preživele. Od Mladića nadalje.

Koliko god gradilišta otvarala i kakav god preporod obećavala, verodostojnost sadašnje vlasti ne zavisi od blagoglagoljivosti njenih čelnika, već od dela. Od bezbednosti na gradilištima i putevima, od sigurnosti na ulicama, od prava svakoga da ne bude uznemiravan u svom domu i na svom poslu. Ako nešto hoće, ona to može. Recimo, može da organizuje da bez nereda i bez mešanja crkvenih dostojnika prođe visokorizična utakmica između Zvezde i Milana. Ako može da u masi navijača nađe onoga ko je ostale ugrožavao bakljom, naravno da može otkriti i ostale koji se kriju od pravde.