Šta donosi starenje Evrope

Sigurna sam da bi efikasna mera mogla da bude i podsticanje žena da rađaju. Kod nas su ograničavajući faktor i ekonomske prilike, pa mladi ne razmišljaju uopšte o bračnoj zajednici a kamoli o deci. U ovakvim uslovima nisu u mogućnosti ni sebi da stvore uslove za normalan život, pa samim tim, ni da prihvate odgovornost za podizanje i vaspitanje dece.

Mislim da je najmanje vazno koliko ce nas biti za 20 ili 50 godina. Daleko je vaznije kako cemo mi (ili oni posle nas) ziveti u buducnosti. Realno ima nas i previse. Mnogi ne mogu da sastave kraj sa krajem. Samo kod nas gladuje 20% stanovnistva. 70% nema sredstva da skoluje decu, da im ne daj Boze plati lecenje, da im priusti letovanje, zimovanje, ostala putovanja, koliko-toliko normalnu garderobu, tehnicke uredjaje, skromni ali novi automobil. Preko 2 miliona ljudi nema krov nad glavom niti ce ga ikada imati. Da li su ti ljudi srecni? Koji je njihov kvalitet zivota i kakvu su im to magarecu uslugu ucinili roditelji rodjenjem? Ovakve probleme imaju i ljudi u nasem blizem okruzenju, a narocito na istoku. Pola stanovnistva Evrope je ocigledno visak.

Nas najveci problem je u tome sto ne radjaju oni koji za to imaju sve uslove, a radjaju oni koji to nikako ne bi smeli jer su i sami teret ovom drustvu i narodu. Zato, protiv sam bilo kakvog podsticaja. Onima koji su najmanje prosecno inteligentni, fizicki i mentalno zdravi, odgovorni, dobrostojeci i uopste sposobni da obavljaju duznost roditelja uopste ne treba nikakva materijalna pomoc. Da li ce zasnivati porodicu ili ne, to pre svega zavisi od njih. Pruzanje pomoci onima drugima bio bi samoubilacki potez ovog naroda, jer onaj ko nije sposoban sam da se snadje u zivotu i ne treba da ima porodicu i potomstvo koje ce kociti umesto da budu nosioci prosperiteta ove drzave. Ova zemlja je i vise nego siromasna da bi sebi dozvolila radjanje novih socijalnih slucajeva.

To nije nikakav problem jednostavno treba radni vek uskladiti sa produzenjem zivotnog veka.

U jednom delu Evrope su suvise siromasni da bi imali decu,u drugom su suvise bogati da bi radi dece odustali od ugodnosti koje im njihov novac pruza.Nedostatak ili visak novca ubija roditeljski instinkt.Politicari moraju stvarati opste pogodnu atmosferu za radjanje dece i njihov dalji razvoj.Nije samo problem u radjanju,nego valja to i ljuljati.

EU mora da reformise imigracionu politiku. Ako im treba podmladak, otvoriti vrata za odredjene kategorije imigranata, kao sto radi Kanada ili SAD, i resen problem. Ksenofobija i stari evropski nacionalizam, je vec mnogo veci problem.

U srbiji su uslovi mnogo losiji nego sto su bili ali u aziji su mnogo losiji nego u srbiji pa ljudi imaju puno dece, a tehnicki uredjaji i letovanj su luksuz a ne osnovna potreba zivota.

Procitajte "Restoran: Zabranjeno za decu" - radi se o tome da odredjeni stil zivota koji preovladjuje u razvijenim drustvima nema sustinski odredjeno mesto za decu, jer to je zivotni stil koji ignorise prolaznost zivota jer je isti ili slican u svim njegovim fazama. Deca su u tome vrlo "spolja", "ukras" ili "dodatak", nemaju svoje mesto, podstanari su u svetu vecitih momaka i devojaka.
Po meni, bolje je da makar i siromasni imaju decu nego da dece nema, ali moramo se boriti, jer je to u interesu celog drustva, da od tog materijala uspemo da napravimo nove generacije gradjana i zaposlenih. Ko ce da vas neguje, da pravi robu koju cete kupovati i zaradjuje pare za vasu penziju i jednog dana vas sahrani, jednom kada ne budete vise mogli da radite?

Obzirom da ce ionako morati da se produzi radni vek, zato sto nece imati dovoljno radne snage da napuni penzioni fond, najkorektnije bi bilo da to bude uslovljeno brojem dece. Imas 3 dece, moze u penziju sa 60,65. Nemas dece, radis do 90. Ako ne mogu da imaju decu iz zdravstvenih razloga, neka ih usvoje. Odgajanje dece je ipak i rad u korist drustva.
Verujte da bi ovo osim penzionog fonda popravilo i demografsku sliku.

Sigurna sam da bi efikasna mera mogla da bude i podsticanje žena da rađaju. Kod nas su ograničavajući faktor i ekonomske prilike, pa mladi ne razmišljaju uopšte o bračnoj zajednici a kamoli o deci. U ovakvim uslovima nisu u mogućnosti ni sebi da stvore uslove za normalan život, pa samim tim, ni da prihvate odgovornost za podizanje i vaspitanje dece.

Mislim da je najmanje vazno koliko ce nas biti za 20 ili 50 godina. Daleko je vaznije kako cemo mi (ili oni posle nas) ziveti u buducnosti. Realno ima nas i previse. Mnogi ne mogu da sastave kraj sa krajem. Samo kod nas gladuje 20% stanovnistva. 70% nema sredstva da skoluje decu, da im ne daj Boze plati lecenje, da im priusti letovanje, zimovanje, ostala putovanja, koliko-toliko normalnu garderobu, tehnicke uredjaje, skromni ali novi automobil. Preko 2 miliona ljudi nema krov nad glavom niti ce ga ikada imati. Da li su ti ljudi srecni? Koji je njihov kvalitet zivota i kakvu su im to magarecu uslugu ucinili roditelji rodjenjem? Ovakve probleme imaju i ljudi u nasem blizem okruzenju, a narocito na istoku. Pola stanovnistva Evrope je ocigledno visak.

Nas najveci problem je u tome sto ne radjaju oni koji za to imaju sve uslove, a radjaju oni koji to nikako ne bi smeli jer su i sami teret ovom drustvu i narodu. Zato, protiv sam bilo kakvog podsticaja. Onima koji su najmanje prosecno inteligentni, fizicki i mentalno zdravi, odgovorni, dobrostojeci i uopste sposobni da obavljaju duznost roditelja uopste ne treba nikakva materijalna pomoc. Da li ce zasnivati porodicu ili ne, to pre svega zavisi od njih. Pruzanje pomoci onima drugima bio bi samoubilacki potez ovog naroda, jer onaj ko nije sposoban sam da se snadje u zivotu i ne treba da ima porodicu i potomstvo koje ce kociti umesto da budu nosioci prosperiteta ove drzave. Ova zemlja je i vise nego siromasna da bi sebi dozvolila radjanje novih socijalnih slucajeva.

To nije nikakav problem jednostavno treba radni vek uskladiti sa produzenjem zivotnog veka.

U jednom delu Evrope su suvise siromasni da bi imali decu,u drugom su suvise bogati da bi radi dece odustali od ugodnosti koje im njihov novac pruza.Nedostatak ili visak novca ubija roditeljski instinkt.Politicari moraju stvarati opste pogodnu atmosferu za radjanje dece i njihov dalji razvoj.Nije samo problem u radjanju,nego valja to i ljuljati.

EU mora da reformise imigracionu politiku. Ako im treba podmladak, otvoriti vrata za odredjene kategorije imigranata, kao sto radi Kanada ili SAD, i resen problem. Ksenofobija i stari evropski nacionalizam, je vec mnogo veci problem.

U srbiji su uslovi mnogo losiji nego sto su bili ali u aziji su mnogo losiji nego u srbiji pa ljudi imaju puno dece, a tehnicki uredjaji i letovanj su luksuz a ne osnovna potreba zivota.

Procitajte "Restoran: Zabranjeno za decu" - radi se o tome da odredjeni stil zivota koji preovladjuje u razvijenim drustvima nema sustinski odredjeno mesto za decu, jer to je zivotni stil koji ignorise prolaznost zivota jer je isti ili slican u svim njegovim fazama. Deca su u tome vrlo "spolja", "ukras" ili "dodatak", nemaju svoje mesto, podstanari su u svetu vecitih momaka i devojaka.
Po meni, bolje je da makar i siromasni imaju decu nego da dece nema, ali moramo se boriti, jer je to u interesu celog drustva, da od tog materijala uspemo da napravimo nove generacije gradjana i zaposlenih. Ko ce da vas neguje, da pravi robu koju cete kupovati i zaradjuje pare za vasu penziju i jednog dana vas sahrani, jednom kada ne budete vise mogli da radite?

Obzirom da ce ionako morati da se produzi radni vek, zato sto nece imati dovoljno radne snage da napuni penzioni fond, najkorektnije bi bilo da to bude uslovljeno brojem dece. Imas 3 dece, moze u penziju sa 60,65. Nemas dece, radis do 90. Ako ne mogu da imaju decu iz zdravstvenih razloga, neka ih usvoje. Odgajanje dece je ipak i rad u korist drustva.
Verujte da bi ovo osim penzionog fonda popravilo i demografsku sliku.