Tužibabe

Podnošenje krivične prijave uvek odjekne u našoj javnosti, bez obzira na to da li je prijava napisana u policiji ili je reč o privatnoj tužbi. Ovih dana aktuelna je krivična prijava MUP-a Srbije protiv Žanke Radić, sudije Trgovinskog suda u Beogradu, koja je u aferi „Mobtel” osumnjičena za kršenje zakona prilikom ispravke rešenja o registraciji firme „BK trejd”. Iako je u javnosti stvoreno mišljenje da se radi o teškom krivičnom delu, nadležni istražni sudija odlučio je da slučaj ide u redovnu proceduru, bez hitnosti u postupanju ili određivanja pritvora. Kolegijum Trgovinskog suda oglasio se u javnosti saopštenjem, protestujući zbog „medijske kampanje” u kojoj se sudije unapred proglašavaju krivim, čime se vrši pritisak na rad pravosudnih organa i dovodi u pitanje pravo i obaveza sudije da svoje mišljenje iznese kroz sudsku odluku.

Ponekad podnosioci prijave, poput radikala ili bivšeg ministra pravde Vladana Batića, prirede pravi spektakl: pre nego što u pratnji istomišljenika uđu u tužilaštvo ili sud. Organizuju konferenciju za novinare „s nogu”, što im pruža još jednu priliku da reklamiraju svoje optužbe pred kamerama i diktafonima.

Često se radi o tome da unapred znaju da njihove prijave neće proizvesti ozbiljniji utisak na tužilaštvo i policiju. Medijski odjek prijava im je jedini pravi cilj, važniji je od sudskog epiloga. Što su podnosilac prijave ili prijavljeni poznatiji, utoliko je veći odjek takvog poteza. Većina takvih prijava bude odbačena nakon što tužilaštvo utvrdi da nema elemenata za gonjenje po službenoj dužnosti, manji deo dopre do sudnice, a još manji se završi osuđujućom presudom. Ali, za razliku od prvobitnog odjeka podnošenja prijave, tada tome više niko ne posvećuje pažnju.

Svaki građanin ima pravo da podnese krivičnu prijavu protiv svakoga za koga sumnja da je počinio krivično delo. Zakonodavac je, naravno, takvu mogućnost predvideo da ne bi bilo ograničenja u otkrivanju krivičnih dela, a ne da bi se podnošenje prijava koristilo u propagandne svrhe. Formalnopravno, državni organ bi sa podjednakom pažnjom morao da razmatra prijavu koju je podneo premijer ili, na primer, njegov vozač.

Od krivične prijave do optužnice dug je put. U prijavi bi morali da postoje bar osnovi sumnje da je neko izvršio krivično delo. Tužilaštvo odlučuje da li će je prihvatiti i zahtevati sprovođenje istrage, sud odlučuje da li će istragu sprovesti, posle čega se, ako se steknu zakonski uslovi, odlučuje o podizanju optužnice. Sledi izlazak pred sud, pa se posle uobičajeno dugog procesa donosi presuda. Ponekad i oslobađajuća po tuženog, ali njemu tada to i nije neka uteha kada je već u startu, posle podnošenja prijave, u javnosti unapred stvorena slika o „krivcu”.

Ono što ova vrsta političkih tužibaba radi, dakle, uopšte nije bezazleno. Cinična upotreba važnog pravnog instituta u reklamne ili denuncijantske svrhe predstavlja još jednu vrstu korupcije sistema i zato olako i reklamersko podnošenje prijava podriva veru u sistem i zaslužuje svaku osudu.