O sestrama i kesama

Nekad se govorilo da nije pao sneg da pomori svet, već da svaka zverka pokaže svoj trag. Snega ove zime nema, a tragovi se izukrštali. Vesti o istragama, saslušanjima i krivičnim prijavama, kao što čitalac vidi, prestižu jedna drugu pre i posle Nove 2006. godine u dve do sada najkrupnije afere u Srbiji – u slučaju Mobtel, i slučaju podmićivanja viceguvernera, ali i u nekoliko drugih.

Da rezimiramo: posle nekoliko meseci najava da će povući odgovarajući potez ako joj se ne isplati profit u Mobtelu, na samom kraju godine Vlada Srbije povlači potez koji podseća na onaj koji je ruski predsednik Putin odigrao protiv vlasnika Jukosa Hodorkovskog, oduzima licencu Mobtelu u mobilnoj telefoniji i šalje policiju i poresku inspekciju u Mobtel, a potom i u BK TV, čija je vlasnička struktura takođe postala sporna. U policijskom pritvoru zadržana su tri člana nekadašnje uprave Mobtela zbog sumnje da su počinili krivično delo zloupotrebe službenog položaja, podneta je krivična prijava, a potom je raspisana i policijska poternica za Sretenom Karićem zbog sumnje da je utajen porez u iznosu od 2,8 miliona evra, za šta je zaprećena zatvorska kazna od jedne do osam godina.

To je druga krivična prijava protiv članova porodice Karić, pošto je protiv Bogoljuba Karića ranije pokrenuta istraga zbog navodnog pokušaja potkupljivanja poslanika, a njegovo saslušanje zakazano za petak 24. februara u novosadskom Opštinskom sudu.

Bogoljub Karić kao predsednik Pokreta Snaga Srbije igrao je na jednu kartu – sa rastojanja je tvrdio da je žrtva političkog obračuna zbog toga što je njegova partija ugrozila opstanak vlade i optuživao je da se hajkom na njega kriju vladini tajkuni. Izveštaji kažu da se u utorak 17. januara pojavio u Beogradu na protestu PSS-a koji i nije imponovao brojem prisutnih (oko 3000).

Deo medija je u prvi mah prihvatio tezu o politički motivisanoj odmazdi i o tome da je sve počelo zbog kupovine poslanika. Politička pozadina takvog garda je možda i u tome što su izvesni krugovi u Srbiji protekle jeseni poluotvoreno kalkulisali s tim da će Bogoljub ("ipak je on evropski orijentisan") biti taj koji će oboriti Koštunicu. Teza da je pre godinu i po dana Bogoljub Karić možda zaplivao u političke vode pre svega da bi sačuvao Mobtel uglavnom nije eksploatisana, mada bi i ona mogla da ima neku osnovu.

Ne samo ciriško arbitriranje o vlasništvu nad Mobtelom, već i drugi signali ukazivali su na to da se mobilni spor primiče kulminaciji. U proteklih pet godina u Mobtelu su bar dvadesetak nedelja boravile različite poreske, finansijske i policijske inspekcije. Mobtelu je 2003. bio naplaćen Karićev porez na ekstraprofit od 40 miliona evra, ali sud je to poništio, no naredne 2004. godine ekstraprofit je ponovo naplaćen. Seriju uzastopnih odluka Narodne banke o ukidanju Karićeve Astra banke od 2001. naovamo sudovi su takođe poništavali, ali je odluka o ukidanju ove banke ponovo donošena.

Po drugi put zagrmelo je usred zime: viceguverner Narodne banke Srbije Dejan Simić je 11. januara uhapšen u svom stanu zajedno sa direktorom Socijalističke partije Srbije Vladanom Zagrađaninom, a tom prilikom je zaplenjena torba sa 100.000 evra, kojom je Kreditno-eksportna banka navodno pokušala da isposluje po sebe korisne odluke. Guverner Narodne banke Radovan Jelašić je odmah oduzeo ovlašćenja viceguverneru Simiću, a Savet Narodne banke je Simića u ponedeljak 16. januara smenio. Jelašić je dao iskaz policiji o pozadini ovog slučaja.

SUDBINA OBEĆANJA: Socijalistička partija nije pravila problem zbog hapšenja svog direktora, samo su se zbog toga u njoj pojačale frakcijske borbe. Članovi Koštuničine vlade su i proces protiv viceguvernera i protiv Mobtela tumačili kao dokaz svoje rešenosti da bez obzira na cenu suzbiju korupciju, ali za sada nisu pokazivali nagoveštaj da se guverner Jelašić, koji je Simića predložio na mesto viceguvernera, smatra odgovornim u ovom slučaju. Njegovu ostavku traže radikali i neke manje neparlamentarne stranke. On je inače tokom 2004. bio meta medijskog sumnjičenja zbog vile na Dedinju.

Reagovanje opozicionih partija nije toliko usmereno na osporavanje istrage u Mobtelu i u vezi s viceguvernerom, koliko na zahteve da se na kraj isteraju afere poput one sa Eriksonom, sa Poštanskom štedionicom i trgovinom strujom koje opozicija smatra zataškanim.

Početkom 2004. opozicija je u prvoj rundi razbila antikorupcionaški gard sadašnje vladajuće koalicije, najpre žalbama zbog revanšizma, a onda otvaranjem novih slučajeva (anketni odbor o trgovini strujom, slučaj privatizacije "Knjaza Miloša", afera Erikson itd.) koji nisu imali sudski epilog.

Vladajuća koalicija je, kako se sećamo, došla na vlast kritikujući prethodnu vladu zbog afera (Kolesar, Janjušević, Rašeta itd.). Koalicionim sporazumom DSS-a, G17 plus, SPO-NS-a iz januara 2004. već u članu 2. (osnovni ciljevi) konstatuje da su najvažnije vrednosti zajedničke politike strana potpisnica pri vršenju vlasti: pod 1 – postizanje pravne sigurnosti, vladavine prava i ekonomskog razvoja; a već pod 4 – suzbijanje korupcije i organizovanog kriminala.

Izgledalo je da su se započete istrage na kojima je oborena Živkovićeva vlada ubuđale u nekim fiokama. Odnosi sadašnje vlade i njenog Saveta za borbu protiv korupcije, izabranog u prošlom mandatu, karakterisali su uglavnom nesporazumi. Do sredine leta 2004. izgledalo je da je Koštuničina vlada odustala od svog proklamovanog visokog antikorupcionaškog garda, no u poslednjih šest meseci taj utisak se menja. S krahom Maršićanina kao predsedničkog kandidata nestala je iz opticaja prethodna teza o preispitivanju privatizacije. Branko Pavlović, koji je na tome insistirao, smenjen je potom s mesta direktora privatizacione agencije.

ZAOKRET: Vlast se, međutim, 2004. odlučuje za zaokret. Bez pomoći opozicije otvara slučajeve Mobtel, "torba za viceguvernera", pre toga aferu zbog štetnih ugovora sa snabdevačem Miletom Dragićem, zbog čega je smenjen ministar vojni Davinić, a po dolasku novog ministra vojnog Stankovića u Ministarstvu odbrane došlo je do serije smena. Istražni sudija Vojnog odeljenja Okružnog suda u Beogadu Novica Mihajlović najavio je da bi istražni postupak povodom sporne kupovine vojne opreme trebalo da bude okončan do kraja ovog meseca, čeka se izveštaj finansijsko-ekonomskog veštačenja ugovora. U senci slučaja Mile Dragić otvoren je i spor oko ugovora za zakup jednog izraelskog satelita za vojne potrebe.

Prošle jeseni uhapšen je sudija Vrhovnog suda Srbije Ljubomir Vučković zbog sumnje da je primio mito kao izvestilac po žalbi kruševačke kriminalne grupe, a istim povodom uhapšen je zamenik specijalnog tužioca za organizovani kriminal Milan Radovanović.

Oko Nove godine, tokom istrage o Mobtelu, istražni sudija Okružnog suda u Beogradu uputio je poziv za saslušanje za 31. januar i sudiji Trgovinskog suda Žanki Radić, osumnjičenoj da je protivzakonito promenila naziv kompanije BK Trejd, kao osnivača kompanije Mobtel. Kolegijum Trgovinskog suda u Beogradu ukazao je na nedozvoljenost postupka kojim se unapred, samo na osnovu podnete krivične prijave, sudiji stavlja na teret izvršenje teškog krivičnog dela.

Posle višegodišnje istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Novom Sadu podiglo je dve optužnice protiv vlasnika MK komerca Miodraga Kostića i direktora ovog preduzeća Srdana Ilina za zloupotrebu ovlašćenja u privredi i podstrekavanje na krivično delo, i glavnog knjigovođe Franke Kiš-Halaši – za falsifikat. Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala podnela je krivičnu prijavu protiv Miodraga Kostića i Srdana Ilina još juna 2004. godine uz sumnju da su protivzakonito ostvarili dobit od 3.497.701 evra tako što je tokom 2003. godine Kostićeva of-šor kompanija Maksvel Atlantik kupila polovnu opremu za preradu šećera od firme „Belje" iz Darde u Hrvatskoj, pa je znatno skuplje prodala MK komercu iz Novog Sada. Ta nabavka je u vreme kad je otvorena bila u senci takozvane šećerne afere, koja je splasnula uz nekoliko krivičnih prijava protiv nekih manjih firmi.

Imaju li svi slučajevi neke zajedničke karakteristike?

Slučaj Mobtel pokušavale su da razreše sve dosadašnje vlade (i uz upotrebu inspekcija, poreskih instrumenata i sl.), no sadašnja istraga svedoči o veoma čvrstoj rešenosti. Sudeći po slučaju viceguvernera, ministra vojnog Davinića, po krivičnim prijavama protiv sudije Vrhovnog suda, pomoćnika tužioca za organizovani kriminal, pa donekle i po slučaju hapšenja nekih predstavnika PTT-a u Mobtelu, odnosno zastupnika države, šalje se i signal da je vladajuća koalicija spremna da udari i na svoje kadrove.

CRNA KESA: To može biti važno, ali samo po sebi, svakako, nije dovoljno – treba se setiti kako su u "prošlom životu" 1993, kada je hiperinflacija bila na vrhuncu, za vakta Slobodana Miloševića, spektakularno zvučale vesti o hapšenju dva (uzastopna) srpska ministra za trgovinu, turizam i ugostiteljstvo Save Vlajkovića i Velimira Mihajlovića, i o tome da je u bašti jednog od njih nađena kesa sa 700.000 maraka. To je bilo u ono vreme kada je Gazda Jezda zbrisao iz zemlje. Onda se prešlo na druge oblike pljačke.

Upravo otvorene istrage možda mogu biti znak nekog važnog zaokreta, ali one nažalost ukazuju i na to da takozvana sida državnog aparata i dalje zahvata i veoma visoke adrese. Ako su pod sumnjom sudija Vrhovnog suda i viceguverner, ako poslanike hvataju u piljarskom potkradanju na putnim nalozima, to je veoma loš signal o kvalitetu naše upravljačke elite.

REZOLUCIJA: Narodna skupština Republike Srbije je 8. decembra 2005. godine donela odluku kojom se utvrđuje Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije. Skupština u tom dokumentu konstatuje da uprkos tome što su doneti neki važni antikorupcijski zakoni, borba protiv korupcije nije dala dovoljne rezultate.

Prema statističkim podacima za period 2000–2003. godine, krivična dela sa elementom korupcije čine četiri-pet odsto od ukupnog broja prijavljenih krivičnih dela. Samo oko 15 odsto tih prijava dovelo je do osuđujućih presuda, pa ostaje utisak da je kod ovih krivičnih dela tzv. tamna brojka kriminaliteta visoka.

U poslednjih nekoliko godina, građani korupciju svrstavaju po važnosti na četvrto mesto problema u društvu (iza siromaštva, nezaposlenosti i opšteg kriminala).

Skupština je taj dokument usvojila i zato što je borba protiv korupcije jedan od činilaca koji se ceni u procesu pristupanja Evropskoj uniji (takozvani treći stub pridruživanja Evropskoj uniji).

U mnogim evropskim dokumentima traži se da borba protiv korupcije, pranja novca i privrednog kriminala bude sistemska i sveobuhvatna.

Tekući slučajevi, međutim, pokazuju da pritisak spolja nije uvek konstruktivan niti usmeren na jačanje sistema. Putina su zapadni mediji skoro razapeli na krst zbog Hodovkovskog prelazeći hladno preko toga kako se on obogatio. U slučaju Mobtela, jedan od osumnjičenih direktora (Harpur) odmah je zapretio kako će taj slučaj zavoriti vrata Evropske unije za Srbiju. Više od toga, austrijska vlada je odmah protestovala i poslala u Beograd svog vicekancelara. Došao je, doduše, na poziv srpske vlade, koja je pokušavala da u slučaju Mobtel mnogo ne naljuti strance. Pri prvoj (ispostavlja se nepostojećoj) prodaji BK Trejda Rusima posredovale su ruske diplomate, a u slučaju "Knjaza" i francuske. Guverner Jelašić saopštava javnosti da ga je po ukidanju dozvole za Kreditno-eksportnu banku ambasadorka Izraela jako kinjila i sumnjičila da ima predrasude prema kapitalu koji dolazi iz njene države.

Skupštinskom deklaracijom traži se mnogo toga: uvođenje zabrane stranačke aktivnosti za određene kategorije funkcionera; unapređivanje propisa o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija; ograničavanje imuniteta, unapređivanje propisa o finansiranju političkih stranaka; obavezno objavljivanje pravosnažnih sudskih odluka za krivična dela sa elementima korupcije, a, uz ostalo, i jačanje odgovornosti medija.

Nešto i o medijima, javnim kontrolorima, četvrtoj grani vlasti. Kad je buknula afera Mobtel, čule su se i vesti da je onaj austrijski biznismen koji je kupio još nedefinisani deo Mobtela nameravao da vodi novinare kojekude, možda i u carstvujušćij grad Vienu, da im otvori oči, što je uspevalo i nekima od domaćih biznismena u dosadašnjim aferama.