"Novi treći put" analizira: Zašto se Erdogan plaši Amerike?

Džo Bajden je ukazao čast zaboravljenim severnoameričkim partnerima, pozvavši prvo lidere Kanade i Meksika, Džastina Trudoa i Andresa Lopez-Obradora. Sledeći na listi su bili tradicionalni evropski i azijski saveznici; Boris Džonson, Angela Merkel i Emanuel Makron, kao i južnokorejski predsednik Mun i japanski premijer Suga.

Sa druge strane, bliskoistočne lidere koji su se nadali pobedi Donalda Trampa, sačekala je radio tišina. Netanjahu je 3 meseca čekao na svoj poziv i ostao bez prekopotrebne podrške Vašingtona tokom ključnih dana izborne trke, dok su Egipat i Saudijska Arabija u potpunosti zaboravljeni.

Bajden i Turska

Iste sudbine se pribojavala i Ankara. Erdogan je među prvima čestitao Bajdenu pobedu u novembru, i odmah potom imenovao liberalnog i harizmatičnog Murata Merčana za novog ambasadora Turske u Vašingtonu, signalizirajući da je Turska spremna za saradnju.

Do razgovora je konačno došlo 23. aprila, ali Erdogan nije imao razloga za slavlje, jer do poboljšanja odnosa nije došlo. Naprotiv, Bajden je saopštio turskom predsedniku da će tokom sutrašnjeg govora priznati genocid počinjen nad Jermenima u periodu od 1915-1917. od strane Otomanskog carstva.

Priznanje jermenskog genocida je bila stavka koja se nalazila na izbornoj agendi većine predsedničkih kandidata u poslednjih nekoliko decenija, ali je uvek magično gubila na važnosti po preuzimanju vlasti, zahvaljujući efikasnom turskom lobiranju u Kongresu. Pre Bajdena najbliži priznanju bio je Regan, koji je 1981. godine ovaj događaj nazvao genocidom, ali ubrzo je bio primoran da povuče i promeni izjavu pod pritiskom Ankare i Pentagona.

Pentagon je bio jedna od vodećih struja koja se protivila nedvosmislenom priznanju, pozivajući se na strateško partnerstvo između SAD i Turske koje bi bilo ugroženo takvim nepromišljenim potezom. Kakve se posledice mogu očekivati nakon Bajdenovog govora, koji će biti odgovor Turske i zašto su se SAD odlučile na ovakav potez?

Američko-turski odnosi prolaze kroz proces nezaustavljive deterioriacije još od početka 21 veka. Odnosi su se blago popravili za vreme mandata Donalda Trampa, koji je štitio Erdogana od sankcija Kongresa usmerenih protiv kupovine ruskih S-400 sistema. Još bitnije, Tramp se nije mešao u Erdoganovo koketiranje sa autoritarizmom i postepeno preuzimanje svih poluga vlasti u Turskoj.

Međutim glavni problemi su i dalje ostali nerešeni: američka podrška SDF-u u Siriji, turska kupovina S-400 sistema i sudbina Fetulaha Gulena, čoveka koji se krio iza puča 2016, ako je verovati Erdoganu. Na kraju Trampovog mandata CAATSA sankcije su ipak stupile na snagu, dodatno komplikujući relacije između dve NATO države.

Mat Bajdena i Bliski Istok

Bajdenova odluka nam pruža uvid ne samo u njegovu viziju američko-turskih odnosa, već i na spoljnopolitičku strategiju njegove administracije, jer je ovde reč o jednom proračunatom potezu, a ne (samo) o ubiranju jeftinih političkih poena kod kuće.

Upotrebom reči “genocid“ u svom govoru, Džo Bajden signalizira da SAD nastavljaju povlačenje sa Bliskog Istoka i fokusiranje na Pacifik i obuzdavanje Kine. Posmatrano kroz ovu prizmu, Bajdenov govor 24. aprila predstavlja samo još jednu u nizu odluka koje teže ka tom cilju.

Ukidanje logističke i finansijske podrške Saudijskog Arabiji u Jemenu, “bojkotovanje“ Netanjahua uoči izbora u Izraelu, skromniji diplomatski otisak u regionu (izostanak imenovanja specijalnih izaslanika za Siriju i Iran) i povlačenje američkih trupa iz Avganistana su bili neki od prethodnih koraka koje je Bajden preduzeo tokom prvih 100 dana kao šef SAD-a.

Posledice američkog povlačenja iz regiona biće slabija pozicija Izraela i Saudijske Arabije, ali i gubitak turskog geostrateškog značaja koji predstavlja stub na kojem je balansirana saradnja između Ankare i Vašingtona.

Ovakva novonastala geopolitička pozicija omogućava Bajdenu da se grublje ophodi prema Erdoganu. CAATSA sankcije su nastavljene, a Turska je i konačno isključena iz programa za F-35 višenamenski lovac , koji je ujedno bio i najambiciozniji oblik saradnje između ove dve države na vojnom planu. Ovaj projekat je trebao da upumpa između 9 i 11 milijardi dolara u tursku vojnu industriju.

„Zicer“ za Kamalu Haris

Bajden ne samo da jača svoju poziciju kod kuće, koristeći ovo priznanje da se pozicionira kao zaštitnik ljudskih prava i demokratskih vrednosti, već i poziciju svoje potpredsednice Kamale Haris. Svestan svojih poznih godina i mogućnosti da bude predsednik samo jedan mandat, Džo Bajden priznanjem genocida nad jermenskom populacijom pomaže potencijalne izborne šanse Harisove 2024.

Velika većina jermenske dijaspore u SAD živi upravo u Harisovoj Kaliforniji. Snaga jermenske manjine jeste dobro organizovana mreža lobista (po uzoru na izraelski AIPAC) i to što što mogu uticati na izbore za Predstavnički dom Kongresa, budući da jedna trećina Amerikanaca jermeskog porekla živi u 5 distrikta (više od polovine Jermena živi u 20 kongresnih zona).

Bajden je situaciju iskoristio sa jačanje rejtinga kod kuće, ali i signaliziranje Kini da će status Ujgura ostati najvažnija meta njegovih retoričkih napada i pritisaka na KPK. Sa druge strane, očekivana reakcija Ankare je izostala.

Turska bez prostora za odgovor

Za sada jedini odgovor Turske je bilo pozivanje američkog ambasadora Dejvida Saterfilda na konsultacije sa ministrom spoljnih poslova Mevlutom Kavusogluom. Odgovor Ankare je iznenađujuće pitom s obzirom na sav diplomatski kapital koji je bio utrošen tokom decenija upravo na sprečavanje ovakvih izjava. Predsednički kabinet je ostao nem, ni Ibrahim Kalin (glavni savetnik sa državnu bezbednost) ni Redžep Erdogan nisu komentarisali Bajdenov govor.

Jednostavno, Turska se trenutno nalazi u nezavidnoj poziciji, čega je Bajden dobro svestan. Ekonomska kriza se produbljuje, lira je i dalje nestabilna, a treći talas COVID-19 pandemije je uništio turski turistički sektor. Da bi opstala, turskoj ekonomiji su potrebne strane investicije, pa i one iz SAD-a.

Erdogan nije u poziciji da prekine diplomatske odnose sa Vašingtonom, niti da ugrozi američke interese u regionu bez sabotiranja sopstvenih.

Loši odnosi sa EU takođe isključuju mogućnost da Brisel igra ulogu posrednika između Ankare i Vašingtona. Erdogan bi mogao da ponovo blefira približavanje Rusiji, ali su male verovatnoće da bi Bajden zagrizao takav mamac, budući da Turska i Rusija sparinguju jedna protiv druge ne samo u Libiji i Siriji, gde obe sile uspevaju relativno uspešno da sarađuju uprkos različitim interesima, već i u Ukrajini, gde se Turska bori da sačuva balans snaga na Crnom moru, koji je krucijalan za njenu bezbednost. Dodatno udaljavanje od vodeće NATO sile ne bi bilo u interesima Turske.

Erdogan bi mogao da traži obustavljanje svih američkih misija iz Incirlik vojne baze u Adani, ili da pojača intezitet turskih operacija usmerenih protiv prokurdskih snaga u Siriji. Iako bi antiamerička retorika poslužila Erdoganu da dodatno zagreje svoju bazu glasača i potencijalno popravi svoj rejting, krhka turska ekonomija će najverovatnije primorati Erdogana da prećuti moralne lekcije od strane američke administracije.

Prva prilika za dijalog i oporavak bilateralnih odnosa biće u junu na NATO samitu. Lideri SAD i Turske će definitivno diskusovati i o trenutnim situacijama u Iranu, Avganistanu i UN koaliciji u Libiji. Američko povlačenje sa Bliskog Istoka, prirodno ostavlja Tursku i Iran kao vodeće sile u regionu, tako da i dalje postoji šansa da se pronađe neki okvir stabilne saradnje između Turske i SAD, makar po pitanju NATO interesa i planova delovanja.

Zaključak je da Turska nije u poziciji da prekine diplomatske odnose sa Vašingtonom, niti da ugrozi američke interese u regionu bez sabotiranja sopstvenih. Sa druge strane, Bajden je platio minimalnu političku cenu za priznavanje jermenskog genocida i očigledno je svestan te činjenice.