"Novi treći put" analizira: Koja koalicija bi mogla do vlasti u Nemačkoj?

Zahvaljujući velikom broju relevantnih partija i komplikovanom izbornom sistemu, parlamentarna matematika često postaje komplikovana. Podrška između partija je trenutno prilično ravnomerno raspoređena, te pravljenje koalicija između samo dve stranke postaje sve teže. Za mesec dana, u Bundestagu će glavne vesti biti pregovori i dogovori stranačkih lidera. Nakon prethodnih izbora 2017, iako je podrška partijama bila dosta koncentrisanija, sastavljanje vlade je bio veoma dug proces, piše "Novi treći put".

Iz tog razloga, analiziranje potencijalnih postizbornih koalicija zaslužuje naročitu pažnju. Koliko god podrška između stranaka flukturiala od januara ove godine do avgusta, postoje jasne granice između stranaka koje mogu ili ne mogu da sarađuju i u teoriji. S obzirom na to da relevantnih partija koje će izvesno završiti u Bundestagu ima čak šest, broj međusobih mogućih kombinacija je veliki.

Ko sa kim može da sarađuje?

Koliko god politika bila veština mogućeg, određene političke saradnje ostaju u domenu fantastike. Iako se nekada matematički koalicije mogu lako sklopiti, vrednosne razlike između partija mogu biti značajna brana takvom sabiranju. Trenutno postoje dve relevatne partije u Nemačkoj sa kojima je politička saradnja kontroverzno pitanje za javnost i birače.

Prva takva stranka je svakako Alternativa za Nemačku (Afd), koja je postala parlamentarna nakon izbora 2017. U pitanju je stranka tvrde desnice, koja se istakla po antimigrantskoj retorici, najvećim delom zaslužnoj za njen ubedljiv ulazak u Bundestag pre četiri godine. Međutim, sa ovom antisistemskom partijom ostale stranke ne žele da sarađuju, s obzirom da je kontroverzna i da politička pozicija tvrde desnice u Nemačkoj budi dodatne alarme.

Druga partija, koja je značajno prihvatljivija za saradnju, ali ipak kontroverzna, je Levica (Linke). Ova stranka svoje poreklo vodi iz Istočne Nemačke i vladajuće komunističke partije u jednopartijskom DDR-u. Iako reformisana i pojačana brojnim autentičnim levičarima iz Zapadne Nemačke, poput Oskara Lafontena, predstavlja politički bagaž za koalicione partnere. Ona se često ne slaže sa spoljnopolitičkim konsenzusom, ima radikalne predloge, a određeni funkcioneri imaju profesionalno poreklo u istočnonemačkom zloglasnom Štaziju.

Levica zbog navedenih razloga je nemoguć koalicioni partner za partije desno od centra, kao što su liberalni FDP ili demohrišćanski CDU/CSU. Leve stranke, kao što su socijaldemokrate (SPD) ili zeleni, mogu da sarađuju sa ovom strankom, ali radije izbegavaju. U regionalnim parlamentima, kao što su Bremen, Berlin ili Tiringija, zajedno čine vladajuću većinu, međutim na nacionalnom nivou nisu najpopularniji partner.

Ostale partije mogu međusobno sarađivati, ali sa određenim programskim rezervama i kompromisima. Kada se analiziraju prethodni redovi, može se zaključiti da najveći koalicioni potencijal imaju zeleni i socijaldemokrate, nešto manji liberali i demohrišćani, mali Levica, a gotovo nikakav desničarska Alternativa za Nemačku.

Moguće koalicije

Ukoliko bismo potencijalnu kompoziciju Bundestaga gledali u odnosu na aktuelne ankete, dvočlane kombinacije partija bi bilo korisno isključiti. Iako je ova forma bila najčešći oblik vlasti od 1945. do danas, zbog političke fragmentacije je sve manje moguća. Kombinacija demohrišćana i socijaldemokrata, demohrišćana i liberala ili socijaldemokrata i zelenih, trenutno deluju neizvodljivo. Iako je prva bila garant stabilnosti, a druge dve su ideološki najlogičnije i najkompatibilnije, u svakoj od njih bi falio barem jedan partner. Trenutno isto važi za kombinaciju zelenih i demohrišćana, koja je zastupljena u regionalnom parlamentu u Baden-Vitenbergu.

Prva zaista moguća koalicija je takozvana “Jamajka koalicija”, nazvana po bojama zastave ove države. Crni (demohrišćani), žuti (liberali) i zeleni (zeleni) su ovoj formi koalicije već na vlasti u Šlezvig-Holštajnu i deluje da ta koalicija na regionalnom nivou funkcioniše. Međutim, pregovori o ovoj formi koalicije propali su 2017, nakon što su liberali na čelu sa Kristijanom Lindnerom napustili pregovore.

Problem u ovom sastavu bi bili značajno suprotni interesi pro-biznis FDP-a i pro-ekološke Zelene stranke, gde CDU/CSU više naklinje poziciji liberala. Ova vlada bi mogla biti pro-EU koalicija, koja želi brzu tehnološku transformaciju i koja bi kroz tehnologiju bila usmerena i na smanjenje zagađenja. Međutim, tenzije između liberala i zelenih ne bi trebalo isključiti kao teret.

Druga moguća koalicija bi bila takozvana “Semafor koalicija”, nazvana po pojama svetala na semaforu. Ovaj sastav bi podazumevao crvene (socijaldemokrate), žute (liberale) i zelene (zeleni) i nije nepoznanica, jer u regionu Rajna-Palatinat socijaldemokratska premijerka Malu Drajer već uspešno vlada na ovaj način. Na nacionalnom nivou ova koalicija još nije isprobana, ali ne bi predstavljala veliko iznenađenje, jer će matematički biti izvesno moguća.

Ukoliko bi se sastavila, karakterisao bi je takođe jasan proevropski stav, ali i izvesno izraženo usklađivanje sa američkom spoljnom politikom, naročito oko ruskog pitanja i ljudskih prava u Kini. Ono što bi takođe predstavljalo prepreku je suviše levičarski sastav koalicije za program i birače FDP-a. Nemački liberali više vole da se pragmatično pomeraju ka desnici i tako prikupljaju razočarane glasače CDU/CSU, poput bogatijih slojeva ili preduzetnika. U ovom sastavu trpeli bi ozbiljne kritike desne opozicije, a verovatno bi svoj protržišni i fiskalno odgovorni program morali da razvodnjavaju zbog koalicionih partnera.

U opticaju je takođe i neobična koalicija demohrišćana, socijaldemokrata i zelenih, gde bi se aktuelni vladajući sastav dopunio ekolozima. Ovaj slučaj bi predstavljao vladu konsenzusa koja teži reformama uz veliku parlamentarnu većinu, ali bi izvesno doveo do brzog rasta raznorodne opozicije zbog političke kartelizacije. Predstavlja veliki rizik, s obzirom da je taozvana “velika koalicija” CDU-SPD već dovela do pada podrške obe stranke.

Ne bi trebalo u potpunosti isključiti i mogućnost da se sastavi koalicija socijaldemokrata, zelenih i Levice, ukoliko parlamentarni mandati to dozvole. Za dovoljan broj mandata kroz ovakvo sabiranje šanse su nešto manje, ali nisu u potpunosti nemoguće. Problem sa ovom kompozicijom parlamenarne većine bi bila spomenuta kontroverznost Levice, naročito u sferi spoljne politike. Ova stranka predstavlja veliki bagaž u odnosima sa Briselom i Vašingtonom, te će verovatno biti poslednja opcija u parlamentarnoj matematici. Šta je moguće očekivati?

Ukoliko aktuelne ankete posmatramo kao hipotetičke izborne rezultate 26. septembra, brojne matematičke mogućnosti su u igri. Čak i kada se u razmatranje uključi ideološka srodnost i sposobnost za koalicionu saradnju, mogućnosti su široke.

Ono što se odmah može zaključiti je da ukoliko dođe do promene odnosa snaga i dvočlane koalicije postanu moguće, one će biti prvi izbor. Ovaj vid udruživanja je najlakši za dogovaranje, svakodnevno funkcionisanje i sprovođenje predizobrnih obećanja u delo. Tročlane koalicije, koje uključuju i partije levice i partije desnice, komplikuju sva tri navedena elementa udruživanja i zajedničkog rada. Ukoliko koalicije demohrišćana i zelenih ili socijaldemokrata i zelenih dobiju dovoljnu potrebnu većinu, ne bi trebalo imati dilemu da će odmah biti sastavljene.

Trenutno najrealističniji scenario su pak tročlane koalicije, koje bi kombinovale neke od stranaka levice (SPD, Zeleni, Levica) sa nekim od stranaka desnice (CDU/CSU i FDP).

Trenutno dosta realističniji scenario su pak tročlane koalicije, koje bi kombinovale neke od stranaka levice (SPD, Zeleni, Levica) sa nekim od stranaka desnice (CDU/CSU i FDP). Među ovim mogućim kompozicijama vlasti, najrealističnije ipak deluju “Semafor” i “Jamajka” koalicije, u kojima očigledno fukcionalna vlada ne bi bila moguća bez zelenih i liberala, ironično solidnih programskih rivala.

Ukoliko se jedan od ova dva scenarija dogode, na nemačkoj političkoj sceni će se desiti novina. Tri partije će imati vlast i moraće da se dokažu da uprkos razlikama mogu voditi Nemačku napred, a da ne razočaraju svoje različite birače i njihove interese. Deluje kao težak cilj, ali ne bi trebalo imati previše pesimizma, jer i nemačke partije i nemački birači zaista polažu nade u kompromis, a ne u preveliku polarizaciju i ideološki puritanizam.